neznase!

Pon
28 Srp
Home Kolumna Kolumna Ljubavno pismo


Ljubavno pismo

Ovo  je  ljubavno  pismo  mojoj generaciji , ali samo onima koji su ostali čiste savjesti poslije cunamija nacionalističkih  govana  što  su  se  sručila  na nas, poprskala nas i isprljala stvarnost.

Pismo  onima  sa  kojima sam se igrala  ,,Care, care, Govedare,  koliko je sati,, Onima  sa  kojim  sam spremala  ručkove u  ,,čomama,, napunjenih  zemljom.

Piše: Tatjana Milanović

Onima  sa  kojim   sam  pravila Snješka  Bjelića kome smo  umjesto  nosa  stavljali  mrkvu, umjesto  kape  crveni  otučeni  lonac  na glavu, umjesto  ruke  staru  metlu, a umjesto  očiju bolje da ne kažem što, sve dok  se nismo  malo  emancipirali. Onima sa kojima  sam  brala  prve ljubičice u  pozgranicama. Najljubičastije.

Ili  onima sa  kojima  sam  nastupala  na  školskim  priredbama. Np. Zeki. Uvijek  smo  nas  dvoje bili voditelj  i voditeljica, plus smo učestvovali  u programu. Izašli  bi   na binu,  dali  najavu i onda  se  vratili u  grupu  koja  je  govorila  recital. Ja bi rekla: ,,Palo  je  žito mlado, zeleno, proljetna  sjetva  rana!,, Zeko bi rekao: ,,Jesenje tuge uz šapat kiše nad mrtvom  zemljom  kruže!,, Onda bi svi  zajedno  rekli: "A njih  je bilo, a njih  je bilo,,. Da, kao da je jučer bilo a i danas bi mogli isti recital  recitirati,  Hajde svi zajedno  ,,a  njih  je bilo,  a  njih  je  bilo,,.......

Ovo je pismo  za moje srednjoškolske prijatelje sa kojima sam dijelila uragane  smijeha, sreće, mladosti , radosti. Baš  oni su ostali zauvijek   isti onakvi  kakvi smo bili kada smo posljednji put  pjevali ,,Otvaraj  se  zelena  kapijo, neka   izlazi  ko je završio,,. Radovali  smo se ,,kao,, novom životu a u  stvari  je  najveći  broj nas  želio  zauvijek  ostati  među  visokim zidovima  Srednjoškolskog Centra. Ja prva, tu je bilo poznato i nekako sigurnije, nego tamo u  nepoznatom životu,  tu je stanovalo drugarstvo.

Pismo  za  moje  prijatelje sa kojima sam radila , najprije i specijalno  za  one  koji su otišli  prerano na nebo, ali ni nebo nije toliko daleko a u trećoj  dimenziji  sve je moguće. Za nas  koji smo se osipali i desetkovali  kako bi koji rat počinjao. ,,A njih je bilo, a njih je bilo,,...... U  parove razbroj se.

Pismo  mojoj generaciji  koja je  palila  majske  vatre i kao  mali  indijanci  skakala oko  njih  sa nogama grebanim dračom i  takmičila se u koga  je vatra  veća.  Mojoj  generaciji  koja je gledala  vatre u kojima su gorjele kuće a sa njima  i uspomene zajedničkog  djetinjstva.

Ovo  je pismo  za sve one koje  sam  srela  na svom  putu, sa kojima  sam  stala ili sjela, da ne ulazimo sada  u detalje. Za sve koji su  ostavili  makar  i mali  zrak  sunca u duši, koji  su  kao  i ja vjerovali da smo najbolja  mladost  na svijetu i koji  još  ne mogu vjerovati da to i nismo bili. Ovo je ljubavno pismo čitavoj  mojoj  generaciji  koja će umrijeti  pitajući  se  i  ne nalazeći  odgovore. Poslije nas više  niko nikad neće  znati  da smo živjeli onako kako cijeli  svijet  pokušava  da živi  ali nikako ne uspijeva. Da smo imali daleko  manje  ali se osjećali daleko  bogatije. Za još dvadeset godina  o nama će pisati priče  tipa ,, niđe veze,,. Prevarenoj  generaciji koja  je učila  samo  selektivne  istine.

Generaciji rastjeranoj  po  svijetu, odvojenoj  od svojih  najbližih, od kumova, prijatelja, poznatih  krajolika. Generaciji  koja uspijeva  da živi kao da je sve to  što  nije  normalno, zapravo normalno. Generaciji koja je svojim dolaskom obogatila zemlje u koje je došla.

Pismo onima koji nisu nikuda  otišli  ali  pate  za onima koji jesu, jer su to isto  bili njihovi najbliži, kumovi, prijatelji. I oni  nostalgično   podnose odsutnost dragih ljudi, sve manje  se  nadajući njihovom povratku, ponovnim  susretima ali  ne prestajući ih  voljeti.

Generaciji  koja  je ponižena i vječno  začuđena  jačinom  ljudske  mržnje, pohlepe, gluposti, manipulacija i laži. Mojoj  generaciji kojoj želim da zna da je kriva samo toliko što je živjela u jednom vremenu u kojem je kulminiralo i prevladalo zlo i da protiv toga ništa i nisu mogli učiniti.

Mojoj  generaciji koja je koračala u kolonama  ponosa kroz svoje  djetinjstvo i mladost  i koju su rastjerali i ugurali  u kolone srama, izbjegličke  kolone, logorske  kolone,kolone  za  strijeljanje, kolone  za razmjenu, njima  šaljem moju  ljubav i kažem  im  da ih nikada  neću  zaboraviti  niti  gledati  drugim očima samo zato što ne pripadamo  istom  narodu. Gledam ih kako  sam ih i gledala, kao ljudska  bića koji su krivi  jer su svjedoci  jednog   vremena, propadanja jednog  sistema u kome su  srušeni svi zakoni  humanosti. Samo da znaju da će  zauvijek  živjeti  u  mom  srcu  baš tamo  gdje žive sve prave ljubavi.

BAŠ KAO LJUBAVNICI

Kao ljubavnici tražimo se po svijetu, oprezno, nesigurni u ljubav  onog  drugog a opet ne vjerujući da se ta ljubav  mogla tako  brzo   zaboraviti.

Kao ljubavnici se ljutimo  jedni  na druge  kad vidimo  da je onaj  drugi  uradio ili  rekao  nešto sa čime  se  ne slažemo pa se zakunemo ,,nikad  više,,. Ali, ponovo, poslije  nekog  vremena  skrušeno se vraćamo  svjesni da nećemo  naći boljeg takve  vrste.

Kao ljubavnici  dajemo  tajne  znakove  jedni  drugima ,da ih ne krivimo  zato  što  su  se  promijenili i u isto vrijeme očekujemo  znakove od njih  da  nas ne krive zato što smo se mi promijenili.

Kao ljubavnici  presretni  smo  kad  dobijemo dokaz da smo još  voljeni  pa im odmah uzvraćamo sa dokazom da su i oni  još u našem  srcu, dovoljna  je  samo jedna  riječ te ljubavi  da nam obasja cijeli dan.

Kao  ljubavnici  pomjeramo prag  tolerancije  jedni  za druge pa uzajamno  opraštamo i ono  što  je bilo  pod  ,,nema  šanse,,. Kao ljubavnici bez  nade da će  ikada uspjeti  ponovo provoditi vrijeme zajedno, strpljivo  podnosimo razdvojenost  dok u mislima  nevjerojatnom  upornošću još uvijek  tražimo  izlaz kroz  labirinte  našeg djetinjstva i mladosti.

neznase.ba

Komentari (0)

Napišite komentar

smanji | povećaj

busy
 

 

 

Kolumne

 

Ono što je čitavu svijetu jasno, nama samima još uvijek nije

Predizborna kampanja se sve prepoznatljivije zahuktava – iako, na njezin će službeni p...

 

Kako ostati na vlasti na predstojećim izborima?

U ovoj bi se Andrićevoj izreci mogao pronaći veći broj aktualnih bh dužnosnika, koji v...

 

Očaranost i razočaranost naših svetih otaca

Priča prva. Kad biskup Franjo Komarica kaže da se razočarao u političara svoje genera...

Tko je online..

Trenutno aktivnih Gostiju: 340 

Zadnji komentari

HDZ BiH strahuje da će ostati...
Tako je poskokovac, samo si zaboravio i glasove pr...
drže me za muda

Eparhija zvorničko-tuzlanska ...
Nije, trebali su istopiti zvona inapraviti bistu s...
Arhangel

HDZ BiH strahuje da će ostati...
Čović pobjeđuje sigurno.Imat će sve Srpske gla...
Poskokovac

Eparhija zvorničko-tuzlanska ...
Sramotno je kako se služite lažima da bi naruši...
Poskokovac

Vremenska prognoza